Ne razumem reč prosutu kroz stisnute zube
Reč zaboravljenu negde iza skrivene misli
Koliko dugo putuju snovi

Ponekad

budna sanjam

Šta ti znaš o meni

kad si sve reči posekao

još pre rođenja

Ćutanje ne donosi 

ništa drugo sem bola

Ko sam

Gde ću

Izgubljena ljubav

slepo tumara meridijanom srca

Šta ti znaš

o vremenskom buđenju ljubavi

o ljudima koji uvek ostaju deca

Ne razumemo se

ni više ni manje

Ja i dalje

krišom od sebe same

u noćima ne sna

verujem u zablude

da je ljubav večna

      17.01.2016.

Opraštamo se. Hitrim koracima odlazimo u svet. Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi, prepisivati zadatke, šaputati. Boja proleća ima tvoje ime. I reka šum tvog glasa. Detinjstvo, kažu najlepše doba.Kažu da odrastanje boli.Da nas odvodi na raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.Da svak mora odabrati svoj put. Ti ćeš u svoju mladost niz put iza fabrika, ja u svoju tamo uz prugu, da dočekujem i ispraćam vozove... 

Ne igraj se. Naučiću da pevam laž. Čitaš želju iz oka mi dok rukom odmahujem u prolazu između podneva i večnosti.
Noć je izdajica. U nemiru i običan dodir ruku misao ne ukroti.
Više ni sebi nisam slična. Izdaće me srce u snu dok hodam po livadama nežnih snoviđenja.
Večeras sviraju Smetanu. Vltava. Čujem zahuktale talase valovite reke pa mi se oko orosi suzom - lepo je biti sav svoj u jednom jedinom trenu.

proleće 1986.




Nikada neću pronaći kraj jer ni početka nije bilo.